Mikro problemi u velikoj industriji

Da li ste svesni da je postojalo vreme kada su razvojni studiji davali dodatni sadržaj svojim igrama i nudili ih igračima za džabe? Da li ste svesni da je takva praksa bila uobičajena do pre 10 godina? Da li ste svesni da se ta vremena NIKADA više neće vratiti???

Svaki igrač rođen prošlog veka je znao šta znači pravi DLC, ili expansion pack, kako se tada češće govorilo. Expansion pack je u sebi sadržao dosta sadržaja, dodatnu kampanju za single player porciju igre, ili naknadno ubačen multiplayer. Svi sitniji dodaci poput novih mapa za multiplayer, novih karaktera ili skinova za već postojeće su se delili šakom i kapom kao čin zahvalnosti razvojnih studija. I vreme je tako teklo, polako ali sigurno, i svi smo bili zadovoljni. Ali, naši tada neiskvareni umovi nisu mogli ni da zamisle šta su donosili crni oblaci iz daleka…

Legenda kaže, da se sredinom prve decenije novog veka, preko sedam gora, sedam mora i ponekog brežuljka, u glavi malog pokvarenog i ljigavog menadžera jedne velike kompanije javila ideja. Ideja koja će promeniti izgled video industrije zauvek. Da li je mladi menadžer tada bio svestan posledica svojih predloga, ili je bio zaslepljen novčanim potencijalom istih, ne možemo znati iz ove perspektive. No, onog momenta kada se dokopam vremeplova, znam kome ću uručiti prvu ŠAMARČINU koja je putovala kroz vreme.

Vratimo se ipak na našeg mladog menadžera (u buduće zvanog Đokica). Tog kobnog letnjeg dan…ne, ipak neka bude jesen, pozna jesen, sa dosta hladne kiše…Tog hladnog jesenjeg dana, Đokici je pala na pamet strašna ideja – hajde da naplatimo igračima sadržaj koji smo dosada delili besplatno. Naravno, neće svi platiti, ali je nova zarada od 10% korisničke baze mnogo veća od nikakve zarade od 100% korisnika.

„Fantastičan plan!“, rekle su glavonje iznad njega. „Hajde samo da ne preteramo u našoj pohlepi, naplaćivaćemo samo kozmetičke elemente“, nastaviše oni. To je bio početak kraja… Neki bi možda uporedili ove razgovore sa onima koji su vođeni u izvesnoj Minhenskoj pivnici dvadesetih godina, ali hajde, nećemo preterivati…

Nedugo zatim desila se nova revolucija – nastali su mobilni telefoni sa ekranima osetljivim na dodir, a sa njima i celo novo tržište za igranje u pokretu. Mnogi pripisuju ubrzani razvoj F2P modela upravo mobilnim telefonima. F2P ili Freemium model u teoriji obećava igranje tih igara za džabe uz opciju da sa dodatnim plaćanjima, igrač obogati svoje iskustvo u igri. Lepo zvuči , zar ne? Kao i naš državni ustav…ali rečima gospodina Đorđevića: Malčice je drugčije u praksi! Razvojni studiji su neretko stavljali tolike veštačke prepreke u igre da bi nastavak igranja posle određenog vremena bio nemoguć bez plaćanja. Nekada su te prepeke vremenske prirode (period čekanja da se nešto izgradi ili unapredi) a nekada su jednostavno čitavi nivoi ili mehanike zaključane iza platežnog zida. Ključ je bio napraviti iole zanimljivu igru koja će igrača motivisati da je ne napusti po nailaženju na takav zid. Vreme je pokazalo da Đokica bio prokleti finansijski genije….

No, koga briga za mobilne igrice, to ionako igraju samo neozbiljni igrači, pomisliće neko od vas. E moj naivni prijatelju…kada dođe najezda zombija, tebe će prvog pojesti… Taj truli, zasmrdeli, a posve agresivni leš zvani plaćeni DLC se već uveliko ušetao i među igre za naše voljene pripadnike PC master race i Console peasants. Da, AAA naslovi su odavno zaraženi i sada nam ostaje samo da sa žaljenjem posmatramo u šta su odrasli naslovi i industrija koju smo nekada voleli. Paralela se može povući sa prvom devojkom iz mladalačkih dana. Nekada je plenila svojim osmehom, punačkim grudima i smislom za humor a sada kada pogledate to stvorenje preko koga je prošao svako ko je mogao da plati, ostaje vam žal, teskoba u grudima i neizbežno pitanje – kada i kako je sve pošlo po zlu?

Da se odmah razumemo, danas i dalje postoji kvalitetnih DLC sadržaja, problem je samo što su oni u velikoj manjini… Svaki put kada vidim time saving DLC u igri dođe mi da zadavim Đokicu….khm, razumete šta hoću da kažem. Ne dajte da vas zavaraju kada vam kažu da vam niko ne brani da igru igrate normalno i da sve zaradite ukoliko u igri provedete određen broj sati. To je obično mazanje očiju iz jednog vrlo prostog razloga – Ukoliko igra X nema transakcije, da bi se došlo do poslednjeg nivoa recimo da je potrebno 50 sati igranja. Onog momenta kada igra X uvede transakcije, plafon se automatski diže sa 50 na 100 sati. Drugim rečima, menja se sama struktura igre, a to je ono što DLC ne bi smeo da radi. Sećate se definicije? „…obećava igranje tih igara za džabe uz opciju da sa dodatnim plaćanjima, igrač obogati svoje iskustvo u igri“. OBOGATI, a ne OBOGALJI. Mora da su se neke stvari izgubile u prevodu.

Postavimo još samo jedno pitanje za kraj. Ukoliko je cena igara u poslednjih par godina otišla naviše zbog većih troškova pravljenja, zašto danas u sve većem broju AAA naslova vidimo transakcije? Zar cena od 60 dolara nije dovoljno? Naravno da nije, jer ako neko može da uzme šaku, zašto bi uzeo samo prst… Neki tvrde da se na ovaj način razvojni studiji bore protiv piraterije, i da na taj način obezbeđuju zaradu i od piratizovanih kopija igre. Da li je pošteno kažnjavati većinu zarad propusta manjine, pitajte Ruske atletičare.

Postoje dve grupe ljudi zahvaljujući kojima ova praksa NIKADA neće zamreti: klinci koji tek sada ulaze u svet igara, i stariji igrači koji su se zaposlili i/ili osnovali porodice. Prva grupa ima vremena na pretek, ali nema strpljenja, i dokle god ima pristupa kreditnoj kartici svojih roditelja, uvek će koristiti prečice zbog kojih će biti veći u očima vršnjaka. Druga grupa zbog obaveza na poslu ili oko porodice nema vremena da se u toj meri posveti igranju iako bi to voleli i stoga pribegavaju gorepomenutim prečicama da bi bili iole konkurenti sa ostalim igračima.

Da li postoji rešenje za ovako nešto? Ne. Ovo nije priča sa srećnim krajem, jer naš svet nema svog Aragorna, Nea ili Mononoke. U ovom vremenu se problemi ne rešavaju sa pesnicama već sa novcem. Ovde bi neki rekli, glasajte sa svojim novčanikom, ako vam se ne sviđa neka praksa, samo nemojte kupovati te proizvode i rešili ste problem. I te savetodavce će zombiji pojesti u prvom talasu. Jedino što mogu da vam kažem za kraj je da mislite na Đokicu u nekom bazenu okruženog devojkama plaćenim iz vašeg novčanika svaki put kada pomislite da kupite novu kutijicu u Overwatch. Nadam se da ćete se zagrcnuti.